MISLI MALO-MISLI NANO

     U knjizi Treći talas, Alvin Tofler opisuje kako se različiti tipovi društava smenjuju u talasima. Prvi talas pripada društvu nastalom posle agrarne revolucije koja je „potopila“ prvobitnu lovačku-skupljačku kulturu. Drugi talas nastupa tokom industrijske revolucije (od kasnog 17. do sredine 20. veka). U njemu dominiraju nuklearna porodica, obrazovanje „na industrijskoj traci“ (modelovano za one koji će raditi upravo na industrijskoj traci), kao i stvaranje različitih korporacija. Društva drugog talasa zasnovana su na industriji, masovnoj proizvodnji i masovnoj potrošnji, masovnom obrazovanju, javnim medijima, zabavi, rekreaciji kao i oružju masovnog uništenja. Organizaciju koja ih kombinuje, sinhronizuje i standardizuje nazivamo birokratijom. Treći talas pripada postindustrijskom društvu, a ono nastaje kasnih pedesetih godina prošlog veka. Za društva trećeg talasa primenjljivo i delujuće znanje je osnovni resurs. 

     Nanotehnologija se obično opisuje kao remetilačka sila koja će doneti nov talas promena. Tehonologija će se usavršiti, a kako se čini, jaz između onih koji su ovladali nanotehnologijom, i onih koji nisu, postaće sve dublji. Nanotehnologija će obesmisliti mnoga dostignuća industrijske revolucije, ali ta „prljava“ tehnologija preseliće se u zemlje trećeg sveta. Principi „atomski precizne proizvodnje“ obesmisliće čitave proizvodne grane. Kako se čini, nanotehnologija dobro „paše“ uz dostignuća trećeg talasa – jednom mesečno ćemo puniti baterije laptopa, a ljudski vek će se opet znatno produžiti, naravno u društvima koja su ovladala nanotehnologijom. Da li je na pomolu nova podela - na one koji će upravljati nano-svetovima i na one koji će živeti u „pustoši realnog“, ostaje da se vidi.

     Hteli mi to ili ne, tehnologija redefiniše odnose u kojima živimo i s time se moramo uhvatiti u koštac, umesto da insistiramo na ideološkim odgovorima, kao što su:
1) marginalizacija (mi smo beznačajni, globalni problemi rešiće se bez nas);
2) nauka i tehnologija će nas spasiti (ta vera uključuje kult „eksperata“);
3) superego pritisak – naglašavanje lične odgovornosti (uživajmo u blagodetima civilizacije, ali reciklirajmo, meditirajmo i sl.);
4) pozivanje na skromnost i umerenost, povratak tradicionalnim oblicima života, negovanje paradigme majke prirode, a ona je po sebi poremećena i ne predstavlja toplo okrilje (kao što je to već eksplicirao S. Žižek).

     Prema Tofleru, stopa promena u savremenim društvima je tako visoka da više nije mogla biti usaglešena sa prirodnim čovekovim adaptivnim odgovorima i sve veći deo čovečanstva nije u stanju da izađe na kraj sa promenama koje nam se upliću u život. Stoga su potrebni sve veći napori kako bi se razumela budućnost koju nam donosi tehnologija. U nano-svetu važe nova pravila, male stvari se ponašaju drugačije, a etičke rasprave o štetnosti nanotehnologije koje se vode, previđaju da se tehnološki razvoj odvija po drugim pravilima nego što je uverenost u razliku između dobra i zla. 
Projekat obrazovanja za nanotehnologije odbacuje „pakovanje“ znanja na industrijskoj traci, čiji su „ishodi“ nesposobni da shvate određujući okvir znanja, društvenih odnosa i tehnološkog razvoja. Naprotiv, projekat insistira na pojedincu koji vođen sopstvenim pitanjima, traga za znanjem koje redefiniše njegovo mesto u svetu.